Srpski književni glasnik

ЕВГЕНИЈА ГРАНДЕ. до

Али старац беше већ отишао. Ишао је што је могао брже на своја имања, трудећи се да доведе у ред своје поремећене мисли. Гранде беше ушао тада у своју селамдесет шесту годину. За последње две године његово се тврдичење беше појачало, као што појачавају све сталне страсти човечје. Као што је опажено на тврдицама, на властољубивима, на евима људима чиј је живот био посвећен једној главној идеји, његова свест била је наклоњена. нарочито једноме симболу његове страсти. Гледати злато, имати злато, то је било постало његова мономанија. Његов деспотизам растао је у колико је расло његово тврдичење, и за њега је било нешто протиз природно напустити по смрти жениној управу ма п над најмањим делом свога имања. Открити својој кћери своју имовину, пописати сва добра покретна и непотретна ради продаје 7...

— Боље да се убијем, рече он гласно у сред једнога винограда, разгледајући чокоте.

Најзад се реши, врати се у Сомир кад је било време вечери, одлучи да се покори Евгенији, да буде према њој љубазан, нежан, да би могао умрети краљевски, дјжећи до последњега даха дизгине од својих милпона. У тренутку кад се старац, који случајно беше понео са собом кључ што отвара сва врата, на претима пео уз степенице да уђе у собу своје жене, Евгенија беше донела на постељу своје матере онај лепи ковчежић. Обе су, у одсуству Грандеову, са задовољством гледале слику Шарлову, посматрајући лик његове матере.

— Сасвим његово чело и његова уста! говорила је Евгенија у тренутку када је виноградар отворио врата.

Кад је видела поглед који је њен муж бацио на злато, госпођа Гранде узвикну:

— Господе, смилуј се на нас!

Старац скочи на ковчежић, као што би тигар скочио на заспало дете.

— Шта је овог рече он и узе ковчежић, па га принесе прозору. — Чието злато! злато! узвикну. Шта је