Srpski književni glasnik
90) СРПСКИ КЊИЖЕВНИ ГЛАСНИК.
злата! пма две лпвре. — А! а! Ово тип је дао Шарл за. твој лепи новац, 22 Па што ми нисп рекла То је добар пазар, чело моје! Види се да еп моја кћи. (Евгенија је: дрхтала целим телом). — Је ли, ово је Шарловог7 настави он.
— Да, оче, није моје. Тај је ковчежић свети аманет.
— Није него! Он тп је узео новац, п тај новац, треба да накнадиш.
— Оче!..
Старац хтеде узети нож да одвали једну златну плочу и зато мораде спустити ковчежић па једну столицу. Евгенија полетп да га поново узме, али је качар, који је у псто време мотрпо и на кћер п на ковчежић, опруживши руку одгурну тако еплно да је пала на постељу своје матере.
— Господпне! господине! узвисну мати усправивши. се на постељи.
Гранде беше пзвадпо свој нож и спремаше се да одвалп злато.
— Оче, узвикну Евгенија, која се па коленима приолижи старцу п диже руке к њему; оче, тако вам свих светих п евете Богородице, тако вам Христа, који је умро на крсту, тако вам вечног спасења, оче, тако вам мога живота, не дпрајте то! Тај ковчежић није ни заш ни мој; то је ковчежић једнога несрећног рођака који ми 'a је поверио на чување, и ја му га морам вратити неповређена. — Што га гледаш, ако је аманет. Гледатп је горе но дирати.
— Оче, немојте да га кварпте, јер ћете ме осрамотити! Оче, чујете ли“
— Господине, мплост! рече мати.
— Оче! узвикну Евгенија тако јаким гласом да се Нанона, уплашена, попе.
Евгенија шчепа један нож који јој је био при руци подиже га.
— Но рече јој мирно Гранде смешећи се хладно.