Srpski književni glasnik

90) СРПСКИ КЊИЖЕВНИ ГЛАСНИК.

злата! пма две лпвре. — А! а! Ово тип је дао Шарл за. твој лепи новац, 22 Па што ми нисп рекла То је добар пазар, чело моје! Види се да еп моја кћи. (Евгенија је: дрхтала целим телом). — Је ли, ово је Шарловог7 настави он.

— Да, оче, није моје. Тај је ковчежић свети аманет.

— Није него! Он тп је узео новац, п тај новац, треба да накнадиш.

— Оче!..

Старац хтеде узети нож да одвали једну златну плочу и зато мораде спустити ковчежић па једну столицу. Евгенија полетп да га поново узме, али је качар, који је у псто време мотрпо и на кћер п на ковчежић, опруживши руку одгурну тако еплно да је пала на постељу своје матере.

— Господпне! господине! узвисну мати усправивши. се на постељи.

Гранде беше пзвадпо свој нож и спремаше се да одвалп злато.

— Оче, узвикну Евгенија, која се па коленима приолижи старцу п диже руке к њему; оче, тако вам свих светих п евете Богородице, тако вам Христа, који је умро на крсту, тако вам вечног спасења, оче, тако вам мога живота, не дпрајте то! Тај ковчежић није ни заш ни мој; то је ковчежић једнога несрећног рођака који ми 'a је поверио на чување, и ја му га морам вратити неповређена. — Што га гледаш, ако је аманет. Гледатп је горе но дирати.

— Оче, немојте да га кварпте, јер ћете ме осрамотити! Оче, чујете ли“

— Господине, мплост! рече мати.

— Оче! узвикну Евгенија тако јаким гласом да се Нанона, уплашена, попе.

Евгенија шчепа један нож који јој је био при руци подиже га.

— Но рече јој мирно Гранде смешећи се хладно.