Srpski književni glasnik

ЕВГЕНИЈА ГРАНДЕ. 91

— Господине, господине, ви ме убијате! рече мати.

— Оче, ако ваш нож начне само један делић тога злата, ја ћу се овим пробости. Ви сте већ довели моју мајку до пвице гроба, сад хоћете да убијете п своју кћер. Ломпте сад, рана за рану!

Гранде, не дижући ножа с ковчежића, погледа своју кћер оклевајући.

— Зар би ти то могла учинити, Евгенија 2 рече он.

— Да, господпне, рече мати. Учинила би као што је рекла, узвикну Нанона. за Бога, господпне, будите једанпут у своме животу

разумни.

Качар је неколико тренутака гледао напзменце злато и своју кћер. Госпођа Гранде онесвеену.

— Ето, видите, драги господине, госпођа умире ! узвикну Нанона.

— На, кћери, не треба да се завађамо због једног ковчежића. Узми га! узвикну живо качар бацивши ковчежић на постељу. — Тип, Нанона, трчи по господина Бержерена. — Не бој се, мајко, рече он љубећи руку своје жене, није ништа, измирили смо се. -— Је ли, кћери 7 Нећеш више живети о сувом хлебу, јешћеш што год хоћеш... Ах! отвара очи. — Мајко, мајчице, дођи к себи! Ево, види, пољубио сам Евгенију. Она воли свога рођака, нека пође за њега ако хоће, нека му чува ковчежић. Дед, поврати се ! Слушај, даћу ти олтар какав још нико није начинио у Сомиру.

— Боже мој, како можете да поступате тако са својом женом п дететом! рече слабим гласом госпођа. Гранде.

— Нећу више никад, никад! узвикну качар. Бидећеш, јадна моја жено.

Он оде у своју собу за рад п врати се с пуном шаком златника, које растурп по постељи.

— На, Евгенија, на жено, ево вам, рече претурајући златнике. Дед, расположи се, жено ; були ми здрава, никад ни у чем нећеш трпети оскудицу, нп ти ни Евге-