Srpski književni glasnik

99 СРПСКИ Књижевни ГЛАСНИК.

нија. Ево сто златника за њу. Алп ове нећеш никоме дати, Евгенија, је ли!

Госпођа Гранде mw Евгенија згледаше се, зачуђене.

— Ноеите их, оче; нама не треба ништа друго до ваша љубав.

— Имаш право, тако је, рече он трпајући златнике у џеп; живимо као добри пријатељи. Хајдемо сви у трпезарију да вечерамо, да пграмо евако вече томбуле, у двадесет пара. Насмејте се! Хоћеш, жено 2

— Ах! спшла бих радо, кад вам то може годити, рече самртница; алп не могу да се лигнем.

— Јадна жено, рече качар, ти не знаш колико те волим. — А тебе, кћери!

Он је притиште на грули п пољуби.

— Ох! Како је слатко пољубити своју кћер после заваде! Чедо моје! — Ето видиш, мајко, сад смо као једна душа. — Идп закључај оно, рече Евгенији показујући јој ковчежић. Иди слободно, не бој се. Нећу ти о њему никад више говорити.

Господин. Бержерен, најчувенији сомиреки лекар, дође убрзо. По свршеном прегледу он отворено саопшти Грандеу да му је жена веома болесна, али да је потпун душевни мир и брижљива нега могу одржати у животу до јесени.

— Хоће ли то скупо стати 2 рече старац; треба ли лекова 72

— Мало лекова, алп много неге, одговори легар којп не могаше а да се не осмехне.

— Добро, господине Бержерене, одговорп Гранде, ви сте частан човек, зар не 2 Ја се ослањам на вас, дођите да видите моју жену кад год нађете за потребно. Одржите ми у животу моју добру жену; ја је, видите, много волим, п ако то нико не би рекао на први поглед, јер код мене се све догађа унутра и чупа ми душу. Мене душа боли. Бол ме је енашао од како ми је умро брат, за кога трошим, у Паризу, велике суме... за кога дадох п црно иза нокта, па опет давању нема краја. Збогом,