Srpski književni glasnik

ЕВГЕНИЈА ГРАНДЕ. 93.

господине. Ако мп се жена може спасти, спаспте је, па ма морао за то потропшти сто, две стотпне дипџара/!

Поред све ватрене жеље Грандеове' да му жена оздрави, јер би пптање о наслеђу њене заоставштине било за. њега права смрт; поред све пажње коју је оп у свакој прилици указивао и најмањим жељама своје зачуђене жене и кћери ; поред најбрижљивије неге коју је Евгенија указивала, госпођа Гранде нагло се приближиваше смрти. Свакога дана слабила је и малаксавала као што малаксава већина жена на које, у тим годинама, наиђе болест. Она беше увела, као лишће на дрвећу с јесени. Сунчани зраци осветљавали су њено лице које је пзгледало као лишће које сунце златп. Њена смрт била је достојна. њенога живота, смрт потпуно хришћанска, то јест узвишена. У октобру 18292 избише на особит начин њене врлине, њено анђеоско стрпљење и њена љубав према кћери; она се угаси, не потуживши се ни најмање. Као невино јагње отишла. је на небо, жалећи једино за добром сапутницом свога чемернога живота, којој њени последњи погледи као да су предсказивали безброј болова. Она је стрепила што ову овчицу, белу као она, оставља саму у себичноме свету, којп је мислио само како ће да је остриже, да јој преотме новац.

— Моје дете, рекла јој је пре но што ће издахнути, само на небу пма среће; о томе ћеш се једнога дана уверити.

Сутрадан по смртп своје матере, Евгенија је нашла. нових разлога да се веже за ову кућу, у којој је рођена, у којој је толико препатила, у којој јој је мати умрла. Није могла погледати у прозор и столицу на подупирачима, a na се не заплаче. Чинило јој се да је рђаво судила о срцу свога старога оца, кад је видела да је предмет његове најнежније пажње; он је долазио по њу да је води на ручак; гледао је готово нежним погледом по читаве сахате; у кратко, пазио је као да је од злата. Стари качар личио је тако мало на самога себе, дрхтао је тако пред својом ћерком, да су Нанона и Кришовљеви, сведоци