Srpski književni glasnik

94 СРПСКИ Књижевни ГлАСНИК.

његове слабости, приписивали то његовој дубокој старости п бојали се ла га његов ум не изда; али онога дана кад је породица обукла црнину, после вечере на коју је био позват п магистар Кришо, коме је једино била позната тајна његовога клијента, понашање се старчево објасни.

— Драго моје дете, рече он Евгенији кад је сто био распремљен п врата брижљиво затворена, ти еп сад наследница своје матере, п ми треба неке ствари да уредимо између нас. — Је ли тако, Кришо 7

— Тако је.

— дар је баш тако потребно да о томе данас говоримо, оче 7

— Јесте, чедо моје. Не могу дуже остатп у непзвесности у којој се сада назазим. Ја се надам да ми ти нећеш загорчати живот.

— 0! оче...

— Онда треба то да свршимо још вечерас.

— Па шта захтевате од мене 7

— То, чедо, није моја ствар. — Рецпте јој ви, Кришо.

— Госпођице, господин ваш отац није рад ни да дели ни да продаје своја добра, нити да плаћа огромне таксе на готов новац који може пмати. дато је потребно да се не врши попис пмовине, која стоји данас неподељена између вас п господина вашег оца...

— Кришо, јесте ли ви потпуно сигурни у то, кад тако говорите једном детету 2

— Пустите ме да кажем све, Гранде.

— Добро, добро, пријатељу. Ни ви ни моја кћи нећете да ме опљачкате. — Је ли, кћери 2

— Али, господине Кришо, шта треба да радим 7 упита Евгенија нестрпљива.

— Треба, рече бележник, треба да потпишете овај акт, којим се одричете наслеђа госпође ваше матере п остављате своме оцу на уживање сва добра која имате се њим у заједници п која остају ваша сопетвеност, што вам он зајемчава...