Srpski književni glasnik

ЕВГЕНИЈА ГРАНДЕ. 95

— Ја ништа не разумем шта сте ми рекли, одговори Евгенија; дајте ми тај акт п покажите где треба да га потпишем.

Чича Гранде је гледао наизменце акт и кћер, кћер п акт, осећајући тако јака узбуђења, да је убрисао неколике грашке зноја које му беху избиле по челу.

— Чедо моје, рече он, уместо да потппшеш тај акт, чије ће протоколисање скупо стати, како би било ла се просто одречеш наслеђа своје јадне покојне мајке, п да се на мене ослонпш за будућност, ја бих то више волео. У том случају даваћу ти свакога месеца по ето динара. Тако ћеш моћи плаћати колико тип год буде драго молитава, за оне за које их читаш... Шта велиш! Сто динара месечно, у ливрама 7

— Учинићу све што хоћете, оче.

— Госпођице, рече бележник, дужност MI налаже да вас учиним пажљивом, да се у том случају лишавате своје пмовиие.

— Боже мој, па шта је с тимг - — Ћутип ти, Крпшо. — Дакле, тако као што си рекла, узвикну Гранде узевиш кћер за руку по којој је тапкао својом, Евгенија, тп нећеш одустати од тога, ти сп добра девојка, је лп 2 |

— 0! оче...

Он је ватрено пољуби и притиште на своје груди, да је у мало није угушио.

— Хвала тип, моје дете, тип. сп дала живот своме оцу; вратила сп му оно што ти је он дао; сад једно другоме нисмо дужни ништа. Ето тако се врше трговачки послови. Живот је једна трговина. Да сп благословена! Тип сп честита девојка, која заиста воли свога оца. Сад чини шта ти је воља. — До виђења дакле сутра, Кришпо, рече он гледајући уплашена бележника. Гледајте да лепо саставите за суд акт о одрпцању.

Сутрадан, око подне, потипсана је била пзјава, којом се Евгенија драговољно лишава своје пмовине. Међутим, поред све дате речи, на крају прве године стари