Srpski književni glasnik

ЕВГЕНИЈА ГРАНДЕ. 97

бележника Кришоа, чије му је поштење било познато. Крајем те године наиђе на старца, коме је било осамдесет и две године, парализа, која је све више узимала маха. Господин Бержерен изјави да од Грандеа нема ништа. Кад је помиелила да ће ускоро остати сама на овоме свету, Евгенија се, тако рећи, још јаче приљуби уз свога оца, још јаче стеже овај последњи беочуг наглоности. Она је мислила, као п све заљубљене жене, да је љубав све п сва, а Шарла не беше ту. Она беше сву своју негу и пажњу поклонила своме староме оцу, чија је снага опадала, но чије се тврдичење по нагону одржавало. Зато смрт овога човека није била ни мало у опреци с његовим животом. Још из рана јутра наместио би се између камина у својој соби и врата од собе за рад, која је без сумње била пуна злата. Ту је седео непомично, али је са страхом погледао час у опе који су долазили да га виде, час у врата окована гвожђем. Разбирао је п за најмањи шум којп би му дошао до ушију, п, на велико изненађење бележниково, чуо је чак п зевање свога пса у дворишту. Из своје очевидне обамрлости долазпо је к себи оних дана и у оно доба, кад је ваљало примати закупнину, прегледати рачуне са закупцима, пли давати признанице. Тада је дотле дрмусао своју наслоњачу на точковима док се не би довукао до врата од своје собе за рад. На његово тражење та му је врата отварала кћи, и он је мотрио на то, да она остави на тајно место кесе с новцем, једну на другу, и да затвори врата. Затим се ћутећи враћао на своје место, чим би добио од ње драгоцени кључ, којп је вечито био који је с времена на време пипао. У осталом, његов стари пријатељ, бележник, осећајући да ће богата наследница неминовно поћи за његовог синовца председника, ако се Шарл Гранде не врати, удвојио је своје старање и пажњу: сваки дан је долазио по заповести Грандеове, одлазио по његовој поруци у Фроафон, на ливаде, у випограде, продавао вино, п претварао све у злато и сребро које је тајно улазило у надевене кесе у соби за рад.

Т

у његовоме пренику и

“