Srpski književni glasnik

98 Српски Књижевни ГЛАСНИК.

Најзад дођоше дани агоније, за време којих снажна грађа старчева ступи у борбу с разорењем. Он хтеде да п даље остане крај ватре, пред вратима од своје собе за рад. Прикупљао је око себе п увиј о све покрпваче које су метали на њега, и говорчо Нанонп :

— Прикуш, прикупи то, да ме не покраду.

Кад је могао да отвори очи, у којима се цео његов живот беше склонио, он пх је одмах окретао к вратима од собе за рад, у којој је лежало његово благо, говорећи својој кћерп гласом у коме се огледао самртни страх :

— Је ли туг је ли ту 72

— Јесте, оче.

— Пази на злато!.. донесп ми злато !

Евгенија му је разастпрала златнике на један сто, по он је по читаве сахате непомично гледао у те златнике, као што дете, кад почне распознавати, забленуто посматра један псти предмет; п, као дете, он би се с муком насмешио.

— Ово ме загрева! говорио је покадшто, показујући на своме лицу израз блаженства.

Кад је парохијеки свештеник дошао да га причести, његове очи, које још пре неколико часова као да се беху угасиле, оживеше кад су угледале крет, чпраке, еребрну кроппионицу коју је укочено гледао, п његов израштај на носу заигра последњи пут. Кад свештеник припнесе његовим уснама распеће, да целива елпку Христову, он се ужасно напреже да га дохвати, п овај последњи напор стаде га живота. Он зовну Евгенију, коју није видео, II ако је клечала пред њим п својим сузама купала његову руку већ хладну.

— Оче, благословите ме, замолп она.

— Добро чувај све! Горе ћеш ми датп рачуна, рече он, доказујући овим последњим речима да је хришћанство зацело вера тврдица.

Евгенија Гранде остаде дакле сама на евету у овој кући, пмајући једино Нанону коју је могла погледати с уверењем да је чује п разуме, Нанону, једино створење