Srpski književni glasnik

ЕВГЕНИЈА ГРАНДЕ. 99

које је вољаше радп ње саме, п с којом је могла разговаратп о својим јадима. Велика Нанона била је право провиђење за Евгенију. Зато она није више ни била слушкиња, но скромна пријатељица. По емрти очевој Евгенија је дознала од бележника Крпшоа, да има трп етотпине хиљада ливара дохотка у непокретноме пмању у сомирескоме срезу, шест милиона са трпи по сто, у хартијама од шездесет дпнара, које су у то доба стајале седамдесет п седам дпнара ; даље, два мпилпона динара у злату п сто хиљада динара у талприма, не рачунајући заосталу закупнину, која се пмала исплатити. Укупна вредност њене пмовине износпла је на седамнаест милпона.

— Где ли је мој рођак 7 рече она у себи.

Онога дана кад је бележник Кришо предао својој клијепткињи извод о стању наслеђа, јасног п чистог, Евгенија остаде сама с Наноном, једна с једне друга с друге стране камина, у овој дворнишци тако пустој, у којој је све било успомена, од столице на подупирачима на којој је седела њена мати, до чаше пз које је пио њен рођак.

— Нанона, мп смо саме!

— "Тако је, госпођице ; п, кад бих знала где је наш лепи господин, ја бих лично отшила да га потражимх.

— Море нас раставља, рече она.

" (Пасетавиће се.)

АЕ САЛЕ.

(С француског превео Д. Л. Ђокић.)