Srpski književni glasnik
Бивши Људи. 101
— Хм! Некролог, велите2 Двадесет редп четрдесет копејакаг Ја ћу лепше учинити: кад умре, одсећи ћу му једну ногу и послати право вама у уредништво. То ће за вас бити боље но некролог, биће вам доста и три дана... ноге су му дебеле... Свп сте ви тамо њега живог јели, па ћете, свакако, и од мртва окусити...
Човечуљак некако чудновато фркну и пшчезе. Капетан седе на даске поред учитеља, опипа му чело и прси, па га зовну:
— Филипе!
Глас потмуло одјекну у прљавом ноћишту и изгуби се.
— "То, брате, није лепо! — рече капетан, гладећи полако разбарушену косу укрућеног учитеља. Затим 0слушну његово врело, испрекидано дисање, загледа му у опало и као земља црно лице, уздахну и, строго намјгодив обрве, погледа наоколо. Лампа је била рђава: видело је тињало и по зидовима ноћишта пграле су црне сенке. Капетан се избечи на њихову нему игру и поче гладити браду.
Дође Ћапа и метну суд с водом до главе учитељеве, па му узе руку у своју као да је мери.
— Не треба вода, — махну руком капетан. — Требаће поп, — рече уверено стари ритар. — Не треба ништа, — реши капетан.
Они заћуташе, гледајући у учитеља.
— Хајде да пијемо, маторп ђаволе!
— A oH?
— A ти ћеш му ваљада помоћи 7
Ћапа окрете леђа учитељу и с капетаном изиђе у двориште код друштва.
— Шта је тамо7 — упита Оглодак, окренув капетану шиљато лице.
— Ништа особито... Умире човек... — кратко саопшти Кувалда.
— Ваљада су га пребили2 — интересује се Оглодаг.
Капетан не одговори ништа, јер пијаше ракију.