Srpski književni glasnik

102 | Српски Књижевни ГЛАСНИК.

— Баш као да је знао да пмамо што да му за душу попијемо, — рече Оглодак палећи цигару.

Неко се на то засмеја, неко тешко уздахну. Уопште разговор капетана п Оглотка не учини на ове људе осетна утиска, бар се не опажаше да пх је потресао, заинтересовао или нагнао кога да се забрине. Сви су онп поштовали учитеља као човека осредњих способности, HO сад су многи већ били пијани, а други су се показивали сасвим мирнип. Само се ђакон некако натеже, зацмака уснама, протрља чело п дивље заурла:

— Идје-же праведни у-по-ко-ја-јутеја-а!

— Шта сп заурлаог -— зашишта Оглодак.

— Звизни га по њушци! — саветује капетан.

— Будало! — прокркља Ћапа. — Кад човек умире, треба ћутати... да буде тишина.

Била је прилична тишина: п на небу прекриљеном облацима, којп прете кишом, пи на земљи увијеној црним мраком јесење ноћи. Покадшто се зачује хркање заспалпх, клокотање ракије при сппању у чашу пвавољење. Ђакон је нешто мрморпо. Облаци су ишли тако ниско, да се чинило е ће закачити за кров старе куће и сваапти га на гомилу ових људи.

— А... тешко је на души, кад умире близак човек... — промуца капетан п обори главу на преп.

Пе одговори му нико.

— Од свију вас он је био најбољи... најпаметнији п најуреднији... Менп га је жао...

— Со-о свјатп-имп упоко-окој... певај ћорава рђо! — зазундари ђакон, гурајући у слабину својега друга, којп је поред њега куњао.

— Умукни! — прошапута Оглодак љутито п ђипи.

— Да га треснем по тпнтари, — нуди се Мартјанов, подижући главу са земље.

— А, тип оне спаваш! — необично умиљато рече Аристид Фомић. — Јеси лп чуог7 Учитељ нам...

Мартјанов се тешко прокртолп на земљи, диже се MH погледа на светлост која долажаше на врата п прозоре ноћишта, заврте главом п ћутке седе поред капетана.