Srpski književni glasnik
Бивши Људи. 103
— Пијуцнимо! — рече.
Напџипаше чаше п попише.
—- Идем видети... — рече Ћапа; — можда ће му шта требати.
— Требаће сандук... — осмехну се капетан.
— Немојте о том говорити, — моли Оглодак пот-
мулим гласом.
За Ћапом се диже m Метеор. Ђакон такође хтеде устати, но претури се п поче пеовати.
Кад Ћапа оде, капетан лупну Мартјанова по рамену п отпоче лагано:
— Тако, Мартјанове... Ти би требало да сп осетљивији но остали... Ти сп био... но нека ђаво носи. Је ли ти жао Филипа.
— Није, — одговори бивши тамничар, пошто поћута. — Ја ти, брате, ништа не осећам... одучио сам се... Гадно је овако живети. Озбиљно ти кажем да ћу убити кога.
— КЕ — рече неодређено капетан. — Па шта Дед још по једну. — Нама много не треба... искапи — п дај још!
Пробуди се и блаженим гласом процеди Симцов:
— Браћо 2! Ко је ту Наточите старцу чашу !
Наточише и пружише му. Пошто попи, он се поново изврте и гурну главом некога у слабину.
Ћутање потраја једно два минута и оно беше тако мрачно и језиво као јесења ноћ. Неко га прекиде шапатом...
— Шта — чу се питање.
— Велим, красан је момак... био. Глава. Миран... говораху полако.
— Да, и новаца је имао... и није их жалпо за друга... — И опет настаде ћутање.
— Умире! — разлеже се над главом капетана 'ћапин глае.
Аристид Фомић диже се п напрежући се да чврето иде, оде у ноћиште.