Srpski književni glasnik

Бивши Људи. 103

— Пијуцнимо! — рече.

Напџипаше чаше п попише.

—- Идем видети... — рече Ћапа; — можда ће му шта требати.

— Требаће сандук... — осмехну се капетан.

— Немојте о том говорити, — моли Оглодак пот-

мулим гласом.

За Ћапом се диже m Метеор. Ђакон такође хтеде устати, но претури се п поче пеовати.

Кад Ћапа оде, капетан лупну Мартјанова по рамену п отпоче лагано:

— Тако, Мартјанове... Ти би требало да сп осетљивији но остали... Ти сп био... но нека ђаво носи. Је ли ти жао Филипа.

— Није, — одговори бивши тамничар, пошто поћута. — Ја ти, брате, ништа не осећам... одучио сам се... Гадно је овако живети. Озбиљно ти кажем да ћу убити кога.

— КЕ — рече неодређено капетан. — Па шта Дед још по једну. — Нама много не треба... искапи — п дај још!

Пробуди се и блаженим гласом процеди Симцов:

— Браћо 2! Ко је ту Наточите старцу чашу !

Наточише и пружише му. Пошто попи, он се поново изврте и гурну главом некога у слабину.

Ћутање потраја једно два минута и оно беше тако мрачно и језиво као јесења ноћ. Неко га прекиде шапатом...

— Шта — чу се питање.

— Велим, красан је момак... био. Глава. Миран... говораху полако.

— Да, и новаца је имао... и није их жалпо за друга... — И опет настаде ћутање.

— Умире! — разлеже се над главом капетана 'ћапин глае.

Аристид Фомић диже се п напрежући се да чврето иде, оде у ноћиште.