Srpski književni glasnik

Бивши Људи. 105

Он изиђе праћен ћутањем и, дошав друштву, саопшти: — Заспао.. или умро... Не знам... Ја сам малко пијан...

Ћапа се још више саже кретећи се. Мартјавов се ћутке погрчи и леже на земљу. Метеор, то глупо момче, поче лагано и тужно јецатп као уцвељена жена. Оглодак се мешкољио на земљи, говорећи пакосним и тужним гласом:

— Да би вас све ђаво однео! Мучиоци.. Добро, умро је! Па шта је2 Мени... што треба мени да то знам7 На што ми то причати7 Доћи ће време — умрећу и ја... ништа грђе но он... Нисам ни ја гори од других !

— То је истина! — гласно рече капетан, седајући као пласт на земљу. — Доћи ће време п ми ћемо сви помрети ништа грђе од осталих... ха-ха! Како ћемо проживети... то је сптница! Но умрећемо као и сви други. У томе је сав циљ живота, верујте ми. Јер човек и живи за то да умре. И умире... Па кал је то тако, зар није све једно од чега ће и како умрети, и како је живеог Мартјанове, имам ли правог Да пијемо још... и још, док смо ЖИВИ...

Ромињала је киша. Густа, загушљивала тама покривала је фигуре људи попадалих по земљи п савладаних сном или пићем. Сноп светлости, који се пружао из ноћишта, побледев, задркта и намах га нестаде. Мора да је ветар лампу утулио или је у њој гаса нестало. Кишне капљице, падајући на кров од ластре овога ноћишта, добошале су плашљиво и неодлучно. С брда, из вароши долетали су тужни и ретки удари у звоно. То лупају стражари што чувају цркву.

Звук бронзе, слетевши са звонаре, тихо је пловио тамом и лагано у њој замирао, но пре него тама стигне да заглуши последњу уздркталу ноту његову, рађао се други удар и поново је реметио и будио ноћну тишину меланхолични уздах метала.