Srpski književni glasnik

Бивши Људи. 107

тељевих, погледа његово мрачно, епокојно и озбиљно лице. са стиснутим уснама и прокркља:

— Да... ето где умре... И ја ћу умрети скоро...

— Теби је већ п врсме, — рече мрко капетан.

— Па време је! — сагласп се Ћапа. — Па m ru треба да умреш... Свакако је боље но тако...

— А може бити и горе Откуд ти можеш знати 7' — осмехну се Кувалда.

— Горе бити не може. Кад умреш — имаћеш се Богом посла... А овде с људима... А људи — шта вреде ониг

— Па добро, не кркљај више... љутито га пресече: Кувалда.

П у сумраку, који је испуњавао ноћиште, настаде нема тишина.

Дуго су они седели до ногу умрлога садруга п по који пут га погледали оба обузети мислима. Затим Ћапа упита:

— Хоћеш лп га ти саранити 2

— Ја 2 Не! Нека га сарањује полиција.

— Е! Боље да га ти сараниш... ти сп од Вавилова. за тужбу узео што је он зарадио... Ја ћу додати ако не

стигне...

— Његове су паре код мене... но саранити га нећу.

— То није лепо. Мртваца пљачкаш. Ја ћу свима казати како тп хоћеш да поједеш његов новац... — припрети Ћаша.

— Глуп сп ти, матори ђаволе, — рече Кувалда. презриво.

— Нисам ја глуп... Али то није лепо, није другареки... ;

— Па нека. Престани!

— Гле! А колпко има mapa?

— Двадесет пет рубаља... — одговори Кувалда расејано.

-— Тако!... Кад би мени дао пет.

— Какав си тп гад, старче.. — погледав равно-

душно у лице Ћапи, опсова га капетан.