Srpski književni glasnik

Бивши Људи. 14:

— Сидорове! Звижди... кажи кад овамо дођу. да нађу таљиге...

— Е, а ја ћу да се уклопим ! — рече Петуњиков, извлачећи се од некуд из буџака. Стан, молим вас, да ми још данае очистите, господине... Ја ћу да рушим овај кућерак. .. Побрините се... пначе ћу се обратити полицији,.. На пољу пишти жандармска пиштаљка, а пред вратима ноћишта стоје квартиранти, па зевају п чешу се.

— Дакле, нећете ла се упознате 2 То није учтиво! — руга се Кувалда.

Петуњиков извуче из џепа кесу, извади два гроша, п, кретећи се, метну пх до ногу покојникових:

— Господе, благослови... за погреб грешнога праха...

— Шта — загрме капетан. — Тиг7 за погреб Носи то! Носи, велим ти... ниткове! П ти се усуђујеш да за погреб поштеног човека дајеш твоје лоповеске грошеве... емрвићу те!

— Гоеподине! — повика трговац уплашено п ухвати се за рукав полицијског чиновника. Доктор и судија излетеше на поље, а полицајац позва:

— Спдорове, овамо!

Бивши људи начетпше се на врата п с живим пнтересовањем на изгужваним лицима гледаху п елушаху.

Кувалда се, тресући песницом над главом Петуњикова, дерњао п звереки колутао закрвављеним очима.

— Подлаче п лопове! Узмп своје паре! Погана сатварп, носи, велим тип... иначе ћу тп те твоје грошеве забити у саме зенице, — носп!

Петуњиков пружи уздрхталу руку за грошеве, а другом се брањаше од Кувалде п мољаше:

— Будите ми сведоци... Господпне старешино, TH ви добри људи.

— Ми, трговче, нпемо добри људи, — чу се спћани глас Оглотка.

Старешина кварта, надувена као мехур лица, очајнички је звиждао, а једну руку држао над Петуњиковим