Srpski književni glasnik

Бивши Људи. 119

љига главачке на ниже и сакрити се у земљу од ских огих злих и глупих људи, који му не дају мпра.

— Водите га! — командује старешина кварта, показујући на капетана.

— ћувалда, не протестујући, ћутљив и намрштел, пође п у пролазу мимо учитеља наже главу, али га не погледа. Мартјанов скамењена лика пође за њим. Двориште трговца Петуњикова брзо опусте.

— Ђи! — измахну кочијаш дизгинима по поворима коња.

Таљиге се кретоше, тресући се по неравном земљпшту дворпшта. Учитељ, покривен некаквим дроњком, опружцо се на њема наузиачице, те му је трбух млатарао. Изгледало је да се уча тпхо и задовољно смеје, радостан што једанпут п он оста“ ља ноћиште, да се у њега више не врати — не врати никад... Петуњиков, псепраћајући га погледом, побожно се прекрети и потом брижљиво поче отресати са себе капом прашпту и ђубре, у које се беше уваљао. И према томе како је нестајало прашине са његова одела, на лицу му се појављивао спокојан израз задовољства са самим собом п поуздања у самога себе. Из дворишта је могао видети како улицом уз брдо корача Аристид Фомић Кувалда везаних руку назад, висок, сур п у качкету се црвеним ободом, који личи на млаз крви.

Петуњиков се осмену осмејком победноца п пође у ноћиште, но наједаред се заустави п задрхта. На вратима. епроћу њега стојао је с тојагом у руци п великом торбом о леђима страшан старац, накострешен од рита, које су покривале његово дугачко тело, погрбљен од терета и тако погнуо главу на преп да је изгледало да ће да налети на трговца.

— Откуда ти7 — повика Петуњиков. — Ro ca?

— Човек... — чу се потмуло :ркљање.

Петуњикова. ово кркљање обрадова и умири. Оп се чак и насмеши:

— Човек! Ах тп.. зар и такви могу бити људи:

8