Srpski književni glasnik

СпољАШЊА Политика СРБИЈЕ. 115

пашалук, не буде призната за мање више самосталну кнежевину.

Али, од 1830 Милош није више у тој срећној прилици да, радећи за себе, ради у исто време и за свој народ. Пошто је било решено да ће Милош бити у Србији народни владалац, а не турски чиновник, имало је jom да се реши, да ли ће он, као владалац, бити ограничен, или неограничен. Пошто је утврђен његов однос према Порти, имао је још да се утврди његов однос према народу. Ово је било једно питање унутрашње полптике, п о њему ће се говорити подробније у засебном чланку, намењеном историји наше уставности. Овде је довољно истаћи то, од каквог је утицаја ово унутрашње питање било на Милошеву епољашњу политику.

Ако је no 1890 Милош тежпо да постане наследни владалац. од 1830 он тежи да остане пеограпичени влалдалац, какав је и дотле био благодарећи етпцају прилика. Због те своје тежње, он је дошао у сукоб, унутра, с народним старешинама; с поља, се Русијом. П. то је сада дало пов правац његовој епољашњој политици.

Руспја се никада није много старала о кнежевској установи у Србији. У Букурешком Миру, кнез се пе спомиње никако. У Акерманској Конвенцији говори се само о праву народа да бира своје старешине, пз чета би пзишло да, по мишљењу руске дипломације, није ни требало да Србија има кнеза, било наследног било каквог другог. Ако је Милош инак дошао до титуле наеледног кнеза, за то је пмао да благодари само себи. Он је куппо ту тптулу у Царпграду, где су се тада пи такве ствари продавале, п то ју је купио без знања Руспје. Али баш због тога што је он без њеног благослова. постао наследним владаоцем, Руепја није хтела допустити да оп уз то буде још п владалац неограпиченп. Она је дакле захтевала да се у Србији установи једаи Савег којим би кнез био ограничен, п пошто Милош није хтео на такав Савет присетатп, то је сукоб пзмеђу ње п њега постао непзбежан .