Srpski književni glasnik

129 СРПСКИ КБИЖЕВНИ ГЛАСНИК.

укусности“. Лукреције, славећи трпумф науке над празноверицама, славио је у пети мах и њен триумф над поезијом. Без гајана нема праве поезије, тако радо веле Немци са Шелингом, Штраусом и Вагнером; без празновериости. нема. праве поезије, додавао је Гете. И одпета, изгледа да песничкој машти треба у пето доба извесна празноверпост, у старинском смислу речи, која би. јој омогућила да вазда не објашњује догађаје хладним разлозима, п извесно незнање, нека полу-тама која је допушта да лакше лебди око ствари. Могло би се рећи да ништа. није мање поетичио но велики сепв друм без екрпвених кутова п без окука, који супце пече; напротив, честе, лугови, заезгнци, све што се не видп на први поглед, све што изгледа да бежи од пас, све то чини поезпју поља. Велика мана голих равница јесте у томе што нам оне ипшта не скривају, а ми не волимо праву црту, јер, отварајући очи, вилимо оно што је на крају. Необјашњиви чар вечера јесте у томе што оно показује предмете само у пола. Под месечином коју су певали Бетовен п цела Немачка, ствари се преображавају, најпростије стазе добијају поезију, предмети чије се црте више не распознају узимају неку меку и нежну лепоту: сенка је украс ствари. Услед месечевих зракова сви премети као да лебде у провипдном п нежном облаку: тај облак, то је сама поезија, тај фишн облак је у пеениковом оку п он кроз њега види целу природу. Растурите га, ви ћете растерати све његове снове, и међу њима онај божанствени сан, лепоту. Може бити да је поезија само у ономе што се, не видећи, само слути. Стид је поезија љубави: њиме се даје вредност ономе што се одузима. Песник који од природе тражи њене тајне личи на љубавника који осваја поштену жену; он би први био разочаран ако би се сувише брзо задовољцо, он хоће да има времена да се нада, он већма воли да погађа но да види, да замишља но да открива, каткада већма да жели но да ужива: „Ја тражим уживање, рекао је Гете, а у уживању плачем за жељом“. Алфред де Мисе преклињао је свога бога да обори свод