Srpski književni glasnik

124. СРпски Књижевни. ГлАСНИК. учавају одвоје своју сопствену особеност: али, после свега, и људско ерце је један важан део света; између њега п ствари мора да постоји нужна складност: песник. схватајући ту екладност, није мање у истини но научењак: но осећање вреди по самом себи пето толико колико и један осећај или опажај. Не само да опажена ствар има „објективну вредност“, но п само око које опажа. Ми нисмо у стању да наше срце одвојимо од света, као што не можемо одстранити свет од нашег срца. Све астрономеке теореме никада пеће моћи спречити да поглед на бескрајно небо не побуди у нама извесан таман немир. неку пезасићену жељу за сазнањем, која чини нарочиту поезију неба. Научењаци хоће да нас задовоље, да одговоре на наша питања: пнееник нас заноси самим питањем, а каткада, као музичар, већма волп да нае заустави на јакој ноти, у неком незнаном грозничавом очекивању, но да нам потпуно задовољи уво и дух. Славни монолог Хамлетов само поставља један проблем који наука не може да реши; једна од најлепших песама у Посматрањима. |Виктора Ига] о судбини нашега глоба пи човечанства има за наслов прост знак питања. Камо открића које п у исти мах не открива и нове тајне, и на тај начин служи све већем полету маште Наука, која почиње чуђењем, п свршава чу',ењем, рекао је Колриџ, а из чуђења се рађа поезија као и наука. У људекој науци има, вечите сугестије, према томе и вечите поезије. Шта више, ако се д“ краја пспитује „потреба тајне и непознатога“ коју осећа човечја машта, и сама се она показује као прерушен облик жеље за сазнањем. Ми смо мало час говорили о дражи малих стаза, лугова, ORyEA; али главни разлог те дражи јесте баш у томе што имамо могућности да на сваком кораку чинимо открића, што држе пробуђену вечиту радозналост духа; њихова поезија не долази од тога што нам они затварају видик, но од тога што нам без престанка обећавају нов видик. Ако се може рећи да је стид поезија љубави, рећи ће се. са толико исто разлога, да љубав чини поезију стида; и у