Srpski književni glasnik

БуУдУуЋНОСТ Уметности ни ПокзијЈе. 195

том случају, драж тајне само је жеља да се позпа. У осталом, само накречеце MH лажне лепоте пичезавају у светлости дана. Наука непрестано мења гледишта са којих смо се навикли да посматрамо људе. п стварц, она тако пропзводи нове утпеке светлости, чуди нас, чак нае каткада баца у неспокојство, — све то нико не одрпче; али шта све то има да узнемпрује песника 7 Каткада ми долази да позавидим мраву, чиј је видик тако скучеп да мора да се испење на лист пли на камичак да види па једну стопу преда се; он мора да разликује гомилу дивних ствари које мп савршено не опажамо; за њега једна пешчана алеја, један малн бусен, једна кора од дрвета, пунп су за нас нпезнане поезије. Кад би се проширио његов гидокруг, он би се пре евега осетио као пресељен у „другу земљу; он би, пред нашим шумама и иланинама, зажалпо за покретном сенком стабљика травкиних. Тако је пето п са. нама: ако се довољно кодигнемо са жаљењем видимо како нестаје поезије појединости, рако се губе све мале ствари, како се уједначују сви углови у којима ег губила наша мисао, како се иеправљају све окуке које су изазивале нашу жељу: у први мах не види се ништа до један укупан велшки видик, го, без и једне сенке; проста, једнолика светлост; алп каква ширина ! Поглед лебди. То је огромна средпна којој се треба навићи увелпчавајући своје срце. Затим, преко тога тако осветљеног еветг, какве бескрајпе перепективе, које се губе у тами; каква све већа потреба за гледањем, за сазнањем, за делањем !

Постоји одпета једна тајна коју паука не може да уништи, и која ће вечито елужити као предмет поезији: то је метафизичка. тајна. Није потребно, као код религије и теологије, додавати нова завијања п таме оној помрчини која вечтто омотава основ ствари; дође ли до тога, п сам ваучењаг је принуђен да се заустави, да се према изразу Клода Бернара, пусти да га „ветар незнанога успављује у узвишености незнања.“ Наука може разагнати, без нкакве штете, по поезију, све вештачке