Srpski književni glasnik

198 “ СРПСски Књижевни ГЛАСНИК.

један закон има нечега божанског: прави карактер јеAuora божанства у ствари је бескрајност; закон, везујући појаве једне са другима и позивајући нас да без заустављања. тражимо лалац узрока, отвара духу огромне перспективе, и уђе ли дубоко у суштину ствари, указује на бескрајност и у најмањем предмету, у сваки појав тако рећи доводи бескрајиост. Док свака митологија присиљава лух да се заустави у тражењу узрока, дајући као највише објашњење бедну вољу једнога бога, и еводн се на Аристотелово Дубуу осу, дотле наука обара сваку препреку пред разумом и непосредно га ставља пред истинско 00жанетво: бескрајност. Отуда једна нова врста поезије, можда сувља, али много дубља п трајнија, поезија коју је Виктор Иго покушао спмболовати у Сатпру који ломи Олими. Када је Лајбниц са поштовањем враћао на лист бубицу коју је био ухватпо да је пеппитује под микроскопом, он је више није гледао петим оком којим ју је човек старог доба могао гледати. У томе атому он је опазнпо, као Паскал у мољцу, извод целе земље, небеса п светова. Сва васељена, рекао је Виктор, Џго „огледа се у скромном цвету који мислилац посматра“. Та идеја. бескрајности, истоветна идеји божанетвености, вреди бар колико и класична чудесност и поабане декорације Олпмпа. Ако се што може пребацити Виткору Иго то је сувишно употребљавање чудеснога у његовим стиховима, где беле п црпе сабласти, анђели чувари, призивања, хурије играју тако важну улогу и преко воље изазивају нам осмех. Међутим, песничком свету, чак и код Виктора Ига, циљ је да постане истинит, а не онај конвенционални пдеал који личи на пастиреку поезију осамнаестога века. Могла би се учинити писта примедба, са много више разлога, за једнога од најбољих песника нашег поколења, који је на несрећу п сувише умешан и досетљив. Спли Придом је писао у дОенигу да стари богови немају више свештеника; само звезде носе дапас света имена Јупитера п Венере, — звезде које је човек открио и измерио. И износећи