Srpski književni glasnik

130 СРПСКИ КЊИЖЕВНИ ГЛАСНИК.

али она оставља у свету један таман живот, може бити перазговетну свест, можда јасну тежњу ка бољем, у сваком случају нешто људско. Ми емо још врло далеко од декартовеких идеја, које су све у свету, изузев људске мпели, сводиле на један прост механизам. Сувремена наука је дала за право песнику Ла Фонтену противу научењага Декарта. (чије је учење у осталом рђаво тумачено); наука као да још и у наше дане, са Дарвином, као п са Гетеом и Жофроа Сент-Плером, даје нешто мало за право пндуским и грчким легендама о метаморфози п преображају живих бића. Што више идемо, све више налазимо ту „првобитпу пстоветност између човека и природе“, коју су тампо осећали први песници, п која чини, по Гетеу, „сам објекат генија“; ми видимо како се још обилнији

отварају првобигип извори поезије. Ја ес сећам оне етраР нице у великој ичдуској епопеји. где Рама, пијан од љубави, тражи у ћугљивој шумп која га покрива неку врсту мрачне спмпатије са собом, заједницу нежности п љубави: „Ево ова вита лпана; она се заљубљепо ослонила на ово снажно стабло, као што и ти, драга Сита, уморна, ослањаш своју руку о моју руку.“ У томе је само епмболизам ; индуски песник је назрео ону истоветност природе између свију живих бића, што даје права једном савременом научењаку, као п старинском браману, да нађе себе у биљци п у животињи, и што му улпва у ерце безграничну сампатију за природу, која ева дрхти и прелива се као и он сам од живота п жеље. На тај начсе, језпна петинека поезија. која. је постојала у старој митологији живи још и данас; Дарвин би само дао храпе машти једнога Валмикца илп Омпра, и у наше дане Овидије би свакако могао датп што боље но своје баснословне Метаморфозе, наивније но шго је он мпелио у њиховој хладној суптилности. (Наставиће се М. Гизо. (C француског гусесо Ј. С.)