Srpski književni glasnik

140 СРПСКИ КЊИЖЕВНИ ГЛАСНИК.

Али пајјачи ударац политичкој и народној индивидуалности Хрватске задале су оне установе нагодбе (чл. 11. руке „средишњој“, „заједничкој“ т. ј. мађарској влади у Будимпешти. Кад уважимо, да су и народно-господарски послови проглашени заједничкима, и поверени бризи те пете „средишње“ владе (чл. 7.—11.), морамо, ако нисмо

31.), којима се сви финансијални. послови предају У

бесвеени и слепи, устврдити, да је Хрватска. своју државоправну и народну автономију +. 1868. искупила. потауним 10сподарским и финанцијалним ропством. Али за ту се ствар хоће посебне опширније студије, п за то ту престајемо разлагати о том предмету, и прелазимо на кратку анализу узрока, који Хрватској и после победе Хохенцолерна над Хабебургом и мађареко-немачке уставности над апсолутизмом бечким, зајамчише таки положај, да још увек може радити на свом самосталном животу, у евима правцима.

(Свршијће се,)

СтЕПАН РАДИЋ.

КЊИЖЕВНИ ПРЕГЛЕД.

О „ПеЕсмамА“ А. ШАНТИЋА. (3.)

Не реците овде (као што то чине песници кад се ухвате у погрешци) да је фразеологија песничка друкчија, да њу не треба оцењивати по педантном граматичарском канону, да су ове замерке које чиним за неприкладности израза хиперкритичке, да с таквим захтевима не би више било песништва, да и туђи песници често слободно рукују језиком пи употребљују смеле метафоре. Ништа од мене није лаље од граматичарскога педантизма или класичарске тесногрудости. За енергију или орипгиналност песничког израза, за смелости у сликама и ком-