Srpski književni glasnik

Књижевни ПРЕГЛЕД. 141

биновању речи, ја сам исто толико колико M Ma ко другпл. И не ужпвам само у величанетвеној дикцији царĆEHX песника, Шекспира, Данта, Милтона, но и у шареној п бујној фразеологији романтичара; и још даље, у устрепталом п нервозном стилу импресиониста; шта више, правце међу декадентима, код Верлена, код Самена, стилистичке слободе мене не вређају — кад су слободе, а не недопуштени скокови у етрану или полу хотимичне п нехотичне неписмености. Тако пето горњи примери то је на први поглед јасно — нису хиперкритички напабирчени; онп су сви опажени и писаљком подвучени при првом п брзом читању. Онп су заиста некорекције, погрешно употребљени п нелогично међу собом састављенп изрази. Јер, као што је горе речено, то је главно (и у псто вргме очит доказ о њиховој погрешности) што свака од њих не вређа само наше осећање језика, но вређа нашу логику. Оне се зову фразеолошке, и обично се држи да су оне погрешке језичке; али, испитајте их, па ћете видетп да су оне у несразмерно највећем броју случајева грешења о логику H о истину. Кад Г. Шантић каже да је сјај његове драге „спалио“ његова крила, илп да се поток „губи“ из присенка па светлило, или да је сунчев зрак „посрнуо“, он је те реченице казао фразеолошки погрешно, јер ти глаголи не иду уз те именице; али у основп оне су логички погрешне; оне нас не вређају стога што би оне биле казане противно неким правилима језика или стила, но стога што је противно логици п истини рећи да сјај „пали“, да се поток „губи“ на светлости, да сунчев зрак „посрће“. Тако је увек; и кад најмање изгледа да је тако. Г. Шантић, на пример, почиње јелну своју песму овим стиховима:

Јури коњик, кроз ноћ стиже,

Под њим тутњи степа пуста;

Уза 15 сједи чедо страсно...

Итд. Реч „тутњи“ је, овде, фразеолошки погрешно употребљена. Требало је рећи да се по ноћи чуо коњски топот, коњеки