Srpski književni glasnik

142 СРПСКИ КЊИЖЕВНИ ГлАСНИК.

бат. Требало је рећи: под њим одјекује, топоће (или, можда, под утицајем страних образаца: звони) етепџа пуста. Од једног коња стена не може да „тутњи“.! Од батерије може, од ескадрона може; у народној песми сасвим тачно стоји: Кад потече коња пет стотина Стаде црне земље тутњавина.

Али од једног не може. Ово је, рекох, фразеолошка о 1огрешка ; алп је у оенови п она, као п друге, погрешка логичка : реч „тутњи“ нас у тексту пето тако збуњује као кад бисмо у стварном животу једном доживели дг чујемо да од једног коња степа затутњи; пето тако као кад чујемо да неко на коњу може да седи „уз“. другога... Неприкладноестп израза увек су логичке погрешке. Оне такве остају у песништву као п у прози, и онај који пх осећа није педант, но су они који их праве рђави стилпети. Оне зато и јесу тако несносне. И кад ређе долазе, непријатне су; човек их осети као лажну ноту у певању. А кад долазе често, кад се, као код Г. Шантића, стално јављају, у свима облицима, од оне тисуће ситних омашака до крупних, апсурдних комбинација, п кад су појачане другим погрешкама, мука је за осетљива. читаоца од њих велика.

Додајте сад оно удруживање неесклапних представа, заошијавање TOKA мисли непредвиђеним правцима, оно пспадање из хармоније, и, најзад, она претеривања, ону претерану употребу претераних фигура, оне напрегнуте метаФоре, оне неприродне, високопарне персонификације, које све ствари претварају у жива створења, п од дрвећа, од цвећа, од ветра, од сунца, ол месеца, праве људека створења, са свим људским особинама, осећајима п навикама, пекључиво и чпето људеким, које се п у најзаноснијем песништву, у. визијама, у халуцинацијама,

1 Ван у хитерболи, као у народној песми: Кад је ала алу појахала, Земља тутњи, а планина јечи; али овде, у овом обичном причању, није тај случај.