Srpski književni glasnik

Књижевни ПрРЕГЛЕЛ. 143

ретко придевају мртвим предметима. Те неприродне персонификације су код Г. Шантића п његових другова тако честе да су оне треће главно обележје њихова стила. Код Г. Шантића све ствари живе, говоре, делају; п то у том степену да се те персонификације сваки час развијају у праве алегорије, у митове, у читаве баладе и романце мртве природе. Скоро кроз целу поменуту групу његових љубавних песама, ветрићи „блуде, па капљице пију“, „љубе и пепијају цвеће“, „причају, вриште, уздишу, луде од бола“: Уздахнуо вјетрић и од бола луди;

„цвјеће слатко дише, чезне, тужи, сузе лије п уздише у самоћи ц јеле ноћи“; јоргован-цвет се „радује“; мирте „шанпћу, чезну, лију сузе“; љубичице „crpeme, причају, пошто је „пун чежње“ пао

моле, уздишу“; ружин листак на „румене усне“ песникове драге — „дркће, зове милу душу њену, шапће њепо мило пме, сања о њој у самоћи“; звезде „шанћу“; сунце „евија својој сеји [(пеенпчкој драгој] руке око врата“; месец „милује и љуби нојцу тавну“, „зове“ песника, „шапће и стрепи с класићем немпрним“, речју, цела природа, небо и земља, узбуде се, устрепте, зарадују се пли боно уздркћу, у час, најмањим поводом, кад песника драгина рука „јаче стисне“, кад му се драга појави, кад га оставља, п кад му се враћа. У његову драгу су све те мртве ствари заљубљене; п заљубљене не од шале, „пе — као што каже спромах Киклоп Теокритов — ружама, не јабукама, не витицама; но самртним бесом“, свом људеком страшћу, са свим усхићењем и мугама љубави, страсно дишући или шанућући, тражећи недра песнекове драге, упијајући се у њене „усне вреле“. Узмите као пример ову несму о мпртама („Мирте“, Ш):

Невине, ко чедност миле душе твоје,

Над починком нашим мале мирте стоје, Па се лако њишу,

Цв'јетићи им б'јели слатку росу пију И нечујно дишу,

Кидају се, трспте, и над тобом вију,

КО анђели златни уз молитву тију.