Srpski književni glasnik

144 СРПСКИ Књижевни ГЛАСНИК.

Ја знам што би хтјели: на ружице двије Што их твоја рука косицама крије На њедрима нагим, Да се редом свију, па сву душу слију Са мирисом благим... Зар не чујеш шапат, њину тугу THjy ? Гле, од слатке чежње они сузе лију....

Или ову о љубичицама („Мирте“, УГ):

Пред ножицам' твојим, оборене главе, Миришу и стрепе љубичице плаве, Ко да свака моли: „Пољуби ме, драга, твој пољубац мио Моја душа воли Сву милошту слатку ту је Господ слио, Ту анђео сваки посвећен је био Кад је у рај хтио!

А ти ко да чујеш шта цв'јетићи желе, Примичеш им лице и уснице вреле, Па те љубе редом, И гледају у те — уздишући лако Својим сузним гледом. Ал' мани их, мани... Ја се, душо, бојим Да ти слатку душу не испију тако Пољупцима својим... Оставимо на страну друге погрешке (о њима, смо говорили, п није потребно нарочито истицати да се оне не јављају у песмама наизменце, но упоредо). Оставимо на страну и оне нелогичности, које су

JT “

последица таквога стила (како је, на пример, у овој последњој песми, драга могла примицати љубичицама лице, п пустити да је оне редом љубе, кад су љубичице „пред њеним ногама“). Задржимо се само на оном о чему овде говоримо. Колико је требало напрегнути машту, па измислити о миртама и љубичицама стварп тако апсурдне, тако одсудно у опреци с њиховом природом“ замислити да оне стрепе, да се превијају п кидају од чежње за драгиним пољупцима, да плачу што не могу „сву своју душу да слију на њена недра“, и да драгу тако помамно љубе да се песник боји да оне слатку душу њену не испију тако својим пољупцима 7 Какав галиматнас!