Srpski književni glasnik

Књижевни ПРЕГЛЕД. 145

У трећој је песми („Мирте“, П) месец, „млали месец“ заљубљен у песникову драгу; п „препунан среће“, „шаиће јој и стрепи, блиједи и болно дршће,

— као да би пао На њедарца њена, па је к небу звао“...

У четвртој („Гривна“, УШ), песник је урезао у дрво име своје драге — „срећу евоју“; и сад то име љубе „цв јетни даси“, и око њега „тице поју, и потоци елатко шуме, а вјетрићи с неба носе чисте капље благе росе, па на мило име нижу“;

А подневни жар кад плане,

Уморени славуј тада

На премило име пада

И голему жећцу гаси... Каква узбуна у целој природи око једног у дрво уггзаног имена!

У петој („Гривна“, ХП) песник прича да је једном, нагнут „над једним слмотним цв јетом“, „од среће сузе лио.“ У сузама његовим био је лик његове драге:

У сузама твој лик био... На то један мален лептир, ожедневши, свије уморна крила на самотни цвет; и

Хтједе пити... Ал' му не до

Њежни цвјјет:

Кад у дробним сузам згледб

Тебе, моје мило чедо,

Једним дахом душе своје

Дробне сузе испио је

Њежни цв'јет !... Какво чудно заблуђење, и какав помамни антропоморфизам ! Знак дивљења с тачкицама метнуо је сам песник, и песми другог коментара не треба. У осталом, никакав коментар не би овакве апеурдности могао учинити опипљивијим. Онај драгин лик што из маште песникове прелази, физички, у његове очи, па из очију његових трлази материално у његове сузе; те сузе које падајући из очију понесу тај лик са собом; тај лик који у сузама остаје и пошто оне падну на цвет ; тај цвет који позна