Srpski književni glasnik

146 СРПСКИ Књижевни ГлаАСНИС.

девојачки лик; страст која се за тим левојачким ликом у цвету распали; онај лептир којп тај лик хоће да попије; одлука пивета да лептира предухитри п лик сам пепије „једним дахом своје душе“ — то су апсурдности које се не могу јасније показати, које сама песма показује и најкраће п најјасније. Овде има још само то да се дода, ако то читалац није досад већ и сам помпелио, — да су ове екстраваганције, ове переонификације, тако противне истини, природи, здравом разуму, ове смешне хиперболе, ове детпњасте замнели, чудније по што би човек могао очекивати и недостојне озбиљног песништва. С осталим манама: с оном неприродном, увијеном дикцијом, сроченом у низове једноликих, глатких п празних стихова, састављеном пз шарених речи које даље немају никаквог смисла, се оним усиљеним поређењима п непетинитим метафорама — оне су крајња злоупотреба китњастог стила, најгори маринизам, гонгоризам, еуфупзам, KOJI се може замислити. Такво лажно, скоро ненормално, мекушно и размажено песништво, без мождине т достојанства, приликује једино салонима паланачких плавих чарапа, Молиерове Кате п Маге, п будоарима сгарих намигуша (кад већ морам да кажем), с младежом на образу п нагареним обрвама. Лили, пплеац „Еуфуеса“, рекао је сам о својој књизи да она има само ту амбицију да заслужи место на крилу госрођа, поред њиховог омиљеног кучета. Ако то место за евоје песме траже наши песници, онп су стоструко постигли оно што су хтели!

1 Ево, ради поређења, неколико дефиниција гонгоризма, маринизма, прециозност(, и еуфуизма, из историје шпанске, талијанске, фран-

цуске и енглеске књижевности:

Гонгоризам је „...празна звека речи и слика... с најнеобузданијом злоупотребом метафоре, претераном и најсмешнијом емфазом итд“. (Деможо, Мет. шп. књ.) — Маринизам је „крајња злоупотреба. флоридног ' (украшеног , китњастог) стила.“ (Етиен, Ист. тал. књ.). — „Најневероватнија злоупотреба метафоре и поређења, најусиљенија сличавања, најсмешније хиперболе чине ткиво овога |прециозног] жаргона“. (Деможо, Ист. фр. књ.). — „Фантастичност и екстраваганција, противност истини, природи, здравом разуму, и мушком достојанству, педантне и усиљене метафоре, обилазан, увијен начин казивања, отужна глаткост и дремљива монотонија стиха... и друге сличне детињарије, — то су главни састојци Еуфуизма“. (Крек, Ист. енгл. књ.).