Srpski književni glasnik

Књижевни ПрРЕГЛЕД. 147

...Мени је врло жао што је ова оцена испала овако неповољно по Г. Шантића, п у толико већма жао што је Г. Шантић, у пркос свему, један од епмпатичних наших књижевника. Г. Шантић припада оној маленој групи мостарекој која евојим родољубљем, својим прегалаштвом, својим даром, чили част данашњој српској књижевности. Осем тога, покрај све привидне и стварне непекрености његове инспирацје, он је пекрен у својим песничким намерама. Његово песништво, п ако личи на удворичко љубавно песништво мариниста, култиста, п. еуфупста, није удворички неискрено; он не пише тако на по поруџбини ни зато да се неком удвори; он тако ипше што пекрено мпели да је тако лепо писати. Најзад, Г. Шантић mama других песама. које ја искрено волим, п међу којима пх пма које могу достојно стати уз песме наших најбољих песника. Алп овде нису биле у питању моје личне симпатије. Мепи ни у ком случају није било могуће дати једну од оних непекрених оцена које више забатурују но што казују, које тпме губе сваку своју вредност, п не служе на част ни ономе о коме се пишу ни, опоме који пх пише. У овом случају, такво поступање било је још мање допуштено но иначе. Наше је песништво ударило тако опасном странпутпцом, и наша је критика томе толпко крива, да су неискрене оцене данас двапуг грешније но у друго доба. Пекомпетентна. и све благосиљајућа критика највише је крива за ово данашње стање ствари. Како Г. Шантић да не пише овако, кад му са свих страна кажу да је тако лепо писати, и кад му његове најчудније писане ствари — „Гривну“, „Споменке“, „Мирте“, — највише хвале 7 И како да не продужи овако писати, кад му Г. Марко Цар каже, баш о тим истим стварима, о „Гривни“, „ОСпоменцима“, „Миртама“, m тако даље, да је он њима умео да нас „за своју љубав и њене перипетије заинтересује као мало који песник“, да оне песнику дају „особиту цену“, да се неки од „тих сетпхова примичу савршенетву“, и да се Г. Шантић „овом новом књигом својих песама

јавља као речит гласник не далеког — ако бог да 107