Srpski književni glasnik

148 СРПСКИ КњЊижевнп ГлАСНИК.

препорода. наше уметне музег“ Благодарећи удруженом и постепеном утицају оваквог песништва п овакве критике, укус се у нас тако изродио да данас нико више не осећа недотупавости овог детпњастог п нездравог пееништва, да се данас, шта више, свака реч која се против њега каже ематра као јеретичка. Кад је Г. Недић, у свом чланку о „Песмама“ Г. Милете Јакшића, дигао свој глас против овог, илп сличног начина певања, скоро све што се код нас бави књижевношћу гракнуло је на њега. Међутим, тај Г. Недићев чланак је, ако не у појединостима, оно у целинп својој, духом својим, био не може бити тачнији и умеснији. Нашп песници треба да знају да то запста тако не вреди писати; да је много боље не писати никако него тако ппсатп. Њихова шарена брбљања немају ни за кога вредности. У њиховим несмама, оваквим какве су, ни једна мисао није могла да нађе свога израза, ниједно осећање свога одјека, ниједна слика свога. препочетка. Њихове песме ништа не кажу. Овакве какве су, оне су само збирка, само збрка штампаних речи без: даљега смисла. Отуда оне неће одјекнути ни у чијем срцу, неће остати ни у чијем памћењу. Оне у ствари непостоје. Кад ово доба мине, оне ће потоњим нараштајима остати само као сведоџба наше данашње, прелазне — ако Бог да — полупиемености, и подивљалог и тупог укуса у стварима песништва... Стога није могуће не говорити строго о њима; и стога ни мени није било могуће, покрај свих мојих спмпатија према Г. Шантићу, писати друкчије о његовим „Пеесмама“...

После овога, ја ћу с нарочитим задовољством изнети: и подвући оно што ми се у његовој књизи допало. Не: као накнаду за ово што је досад морало да се каже о његовим „Песмама“; но пз проетог разлога што оно то у пуној мери заслужује. Као што је ово довде било иекрено, тако ће п ово даље бити искрено. И као код Г. Ћоровића, имам да напоменем да немам два мерила, но. да сваки пут кад о неком српском раду кажем да је леп, мислим да је леп не само за нашу, но п за страну књижевност .