Srpski književni glasnik
Књижевни ПРЕГЛЕД. 149
Појамно је, према ранијем, да у књизи тих лепих ствари, сразмерно, не може бити много; погрешни правац којим је Г. Шантић у својој књизи пошао идући за модом, није допустио да у њој буде много песама писаних другим начином. Ипак, баш и у групи песама о којој је досад била реч, песничка жица довољно је јака да избије сваки час на површину, у облику лепих или звучних стихова, какве лепе слике, ређе лепе мпелп. Стихови као ови:
Кроз шарене трепти дуге
Златно коло ведрих дана; или као ови (последњи у песми „Љубав“):
А по гробљу вјетрић пири,
Бршљан трепти, трава мири,
И, ко сузе, роса чиста
На плочама хладним блиста... ; или као ови који завршују „Причу“, и у којима треба подједнако пстаћи и њихову тиху емоцију, и њихове врло срећно и нежно пробране живописне појединости, и њихов ритмични периодични склоп, п пуну и правилну музику стиха и слика:
И сада кад поноћ с мирним санком пане,
И кад вјетар духне у горача јаче;
Кад далеки мјесец сврх тимора гране,
Па се плаве р'јеке у сребро облаче:
Тужно ко да негдје анђо сузе рони,
Кроз дубоке сјенке њезин уздах звони,
И с болом се губи, и кроз нојцу плаче...; или као ови (последњи у „Снивао сам“), који изгледају као да су једна строфа из Шелијеве песме о „Шеви“:
А ко тица када прхне
Из крлетке, мрачних жица,
И моја се душа узви
За облачком пут звјездица;
И далеко у висини,
Гдје се златни прамен вио,
У свијетлим звјездицама,
Молила се Богу тио... такви стихови, велим, ако нису врло чс сети, нису ки ретки у „Пеемама“ Г. Шантића. Кадгод се оставпо оног на