Srpski književni glasnik

Књижевни ПрРЕГЛЕД. 151

У овој земљи останите и ви, И за њу дајте врело крви ваше.

Овдје вас свако познаје и воли,

А тамо нико познати вас неће; Бољи су своји и кршеви голи

Но цвјетна поља куд се туђин креће. Овдје вам свако братски руку стеже, У туђем св'јету за вас пелен цвјета; За ове крше све вас, све вас веже: Име и језик, братство и крв света.

Остајте овдје!... Сунце туђег неба

Неће вас гријат' ко што ово грије; —

Грки су тамо залогаји хљеба,

Гдје свога нема и гдје брата није... Родољубива мисао, неки нарочити тон мушке збиље, с лаком примесом врло пријатне сете, чиста и песничка дикција, срећно понављање прве строфе на крају песме (с врло срећном интерпункцијом првога етиха), чине ову песму једном од лепих песама у нашем пееништву.

Друга је сасвим другога рода, али исто тако лепа,

и показује, прво, да Г. Шантић има више жица на својој лири, и друго, да је Г. Шантић увек ерећан, и у разради п у изразу својих песама, кадгод се ослободи оног несносног песничког жаргона у моди, оног напрегнутог цвркута „хладно одушевљенога“ песника, и пева како га је Бог створио, п како је досал научио певати. Пеема се зове „Моја комшиница“. Кво и из ње једне повеће ниске стихова, за задовољство читаочево п моје:

Има неко доба све ме чежња мори,

Све ми нешто срце уздише и гори,

Па ти немам, брате, ни мира ни станка,

Него дуге ноћи ја бдијем без санка

И стишавам срце и њиме се мучим.

Па до зоре тако памети га учим.

Али лудо срце не чује шта зборим...

(Но)... ме зове тамо одмах преко пута,

Под широким дудом од стољетних дана,

Гдје кућица стоји кречом окречана,

Па ко да су вјетри снијег нанијели,