Srpski književni glasnik

152 · СРпски Књижевни ГЛАСНИК.

Спрам јаркога сунца она се бијели. А ноћу кад св'јетла мјесечина гране, Под дудовом сјенком она блескат' стане... Ту је, ту је оно што ми срце мами, С чега ноћу бдијем до у освит сами, Ту је оно благо што ми дух зачара, Ту је стручак смиља, ту је злато Мара!.. Кунем вам се, људи, свијем на свијету, Што је бистре росе на горском цвијету, Да ни једна капца није тако блага Као што је она и блага и драга! Кунем вам се, нико, од кад сунце грије, Запамтио није 'наке очи двије, Лијепе и мудре, дубоке и црне!.. И кунем се, што је Ђула и бехара, Све би својим лицем застидила Мара!.. Од јутра до мрака с прозора је гледим, Па уздишем тако, чезнем и блиједим. А мајчино благо послује и ради: Ту у ниску софу драги шебој сади, До шебоја црвен каранфил се њија, Уз каранфил густи феслиђен се свија; Па кад вјетар с дуда лагано запири, Од Мариног цв'јећа сва махала мири!..

А кад с цв'јећем није, по тананом платну, На ђерђефу лаком везе грану златну, И уз ситни везак тиху пјесму слаже, Ону слатку пјесму што је срце каже: „Ој, сунашце јарко, свом смирају пођи! О мој драги, ти ми под пенџере дођи !... Итд.

к

Је ли потребно овде истицати пскреност осећања, духовиту доброћудност, п беспрекорну, свежу п живопиену дикцију ове песме Као Марина бела кућица под широким дудом на месечини, тако се у песми беласају лепе п живописне појединости; пне само Марина махала, но цела песма мирише од Мариног цвећа п њене љубави... Кад би се правила Антологија српскога песништва, и „Моја комшиница“ и „Остајте · вдје“ морале би ући у њу; а ја их обе већ данас знам скоро целе на памет... Остало би још да се објасни како је могуће да један исти човек пише овакве песме и онакве какве смо горе