Srpski književni glasnik

Књижевни ПРЕГЛЕД. 153

видели, и да једном пише овако коректним стилом, а других пута онако неправилно. Али, то би премашало обим, ако не циљ овога прегледа. Требало би ући прилично дубоко у психологију уметничкога стварања, а то ми овде и данас није могуће. Ја, у осталом, имам одавна намеру да о тој психологији уметничког стварања пишем одвојено, у нарочитом чланку. Овде ћу само поновити оно широко објашњење које сам у два три маха наговестио у овом прегледу. Г. Шантић добро пише кад пише дикцијом која му је позната, дикцијом које образац имате у Бранку и у народном песништву, п којом су са сразмерно малим разликама, према свом темпераменту, писали и Змај п Јакшић. А пише рђаво кад пише оним уметничким, китњастим стилом, којим су наши песници почели писати од Војислава Илића, и који се у главном састоји у тражењу живописних и бележењу суптилнијих појединости, у бирању лепих речи (лепих по значењу и по изговору), у већем шаренилу боја п прелива. Међутим, ни он, ни већина његових другова, нису за такав стил били спремни. Тим стилом је нарочито тешко писати: ту су појединости чешће и суптилније, преливи тананији, потреба за маштом и емоцијом већа, а и хармонију је ту много теже одржати; у том стилу погдекад греше п велики вештаци. Тим ће пре грешити наши песници, у којих и иначе стил није никад био најјача страна. Човек се учи на обрасцима, а обрасци на којима су се наши песници могли учити том стилу, били су несавршени у многом погледу. Они наши песници који су знали само српскт (а то је најчешће случај са данашњим нашим песницима) имали су и мало образаца и обрасце најчешће сумњиве вредности. Они који су знали нешто кога странога језика, имали су такође мало образаца (пошто се у таквом случају мало чита), а и с то мало образаца могли су се користити само површно, ако не пи погрешно. Најзад, п по језицима које су знали (обично руски и немачки), они нису били боље судбине; јер а тим језицима обрасци тога стила сразмерно су ретки, и не увек најчистијега укуса.