Srpski književni glasnik

ПУТУЈУЋЕ ДРУШТВО. 163

чупањем косе, узајамним кикањем, новом заклетвом на вечиту верност, и новим доказима нежности пред светом.

Алп ово је већ друго нешто било. Ово није била погрешка, која се тако често иза кулиса догађа, — не, ово је било право пнезеретво. И зато није нужно ни да причам опширно, шта је све чинио, како је праскао и очајавао несретни Љубивоје, п говорио час као Отело (кога до душе никако играо није) а час опет као Фердинанд, Стева Драгић, Милорад Виловић (све улоге које је знао на памет, јер пх је представљао увек кад се давала његова. корисница) и говорио као многи други драмски јунаци што су били у његовом садашњем расположењу и положају. Кад се срео с њом првп пут после неверства и кад га је она у чуду запитала шта му је, што је такав, рекао јој је:

— „Ленка, Ленка! Љубав ме твоја опила, а неверство ме твоје учинило бесним!“

Она се отимала, умиривала га, и напослетку морала пзрећи страшну реч. Она му рече:

— „Ама ја те не љубим, нисам те никад ни љубила“.

Те речи су га просто убиле. Живот му омрзну и он се стаде бавити самоубиственим мислима. Хтео је уметнички да заврши. Жалпо је што није могао на позорници да падне, па да се више п не дигне као онај мађарски глумац Егрешија! — Алп кад већ то није било — решио се да се убије. Но пре тога желео је да се још једном, последњи пут, проведе на овом поквареном и без душе п срца свету. Била је пијанка. Скоро сви чланови путујућега друштва били су ту. Он није крио од њих своју намеру. Изљубио се са свима члановима, без разлике пола, а тако исто није се много освртао ни правио разлику између удатих, неудатих п заручених чланица, него се са свима пзљубио и молио их, да му опросте, ако је кога увредио. Сви му опростише, па чак п трагични јунак коме је једном главу разбпо ; па п онај што игра карактере, кога. је гађао запаљеном лампом што му крао шминке а бароку продао, п тај му је опростио. Сви му праштали,

115