Srpski književni glasnik

164 СРПСКИ Књижевни ГЛАСНИК.

тешили га, одвраћали га од намере п еклањали испред њега. све што је оштро, шиљасто п гломазно било, као ножеве, виљушке, сифоне- соде; укратко све чиме би могао себи живот одузети. Алп он није слушао утехе њихове, него је п даље товорпо о смрти п поручивао тамбурашима ла му певају, п они му запеваше ону познату:

Један дим још, једну чашу,

Једна песма, једна сека;

Понда збогом, тамбурашу,

Збогом, крчмо, за навека!

После је: поручио нешто још жалосније, п док су они ударали у тамбуру поручени Бетовенов мртвачки марш, он је загрлпо најмлађу глумицу коју су због младости п лепоте сви од милоште звали „сек-Сосом“ п тужним гласом наређивао: шта да му на гробном споменику нашину, п преклињао пх, да не даду нп једној женској да га прати до гробља.

У томе га је п вино већ савладало ои тако се, на срећу, не деси у сред друштва п весеља то сгратно самоубиство. А п рачун је већ био велики, зато је остављен сутрашњи дан, да се пеплати. А они се дпгоше заједно с тамбурашима пи кренуше се како је ко могао п куд је ко знао. Уз Љубивоја остадоше само двојица п непеплаћени тамбураши. Кад прођоше крај куће господина судца заустави Љубивоје друштво, нареди да га прате тамбуром а сам запева:

Пред твојом сам ево кућом, За којом сам жудно; Да ти рекнем: Невернице,

Бог ти за то судио!

Али место невернице појави се на прозору господин судац п, наравно, да није бирао речи, а кад је чула патрола да је г. судац љут, разумела је то и она, п тако п Љубивоје и тамбураши због тога што нарушаваху ноћио спокојство грађана — зараде ариште. Кад га пустише из аришта, он батали мисао о еамоубиству, п реши се да живи, јест, да жави само за освету! И не даде му