Srpski književni glasnik

ПУТУЈУЋЕ ДРУШТВО. 167

као намазано. За то није ни чудо, што је могао обрлатити целу једну трупу на корак којп ће се у следећој глави већ опширно описати.

И једнога дана упаде Љубивоје у кујну жени; усхићен п узрујан загрли је и пољуби и продере се:

— Мицо! Знаш ли шта је новог Погоди!

— Е, а одкуд ја да знам! рече Мица мешајући запршку. — Па ви жене ништа друго п не. знате, него само: „Ја не знам! Одкуд ја да знам !..“ Димић е друштвом у Лесковцу !

— Димић! У Лесковцу ! викну радосно Мица. Та није могуће! Је л' и Мика с њима 2

— То је прво позориште после Косова у новоослобођевим крајевима. Дивота! Имају већ деветнаест абонеђата на дванаест представа !

П док је Љубивоје корачајући весело тамо амо по кујни се највећим жаром причао, шта је све дознао о дружини и одушевљеном дочеку грађана, Мица га је слушала u невушила песму „Еј пусто море“, а оставила ручак и занела се толико, и слушала би га бог те пита докле, да није запрштало M задимило са шпархерда.

— Јуф, запршка! дрекну Мица и полете ватри.

— Море, батали тај ручак! викну Љубивоје и стаде скидати с ватре лонце и шерпење и трескати их о земљу. Чудна ми ручка ! Боже, и ти још можеш данас мислити на кување!!! — Данас ћемо ручати у кафани! Имам нешто да се разговорим с кафеџијом. Оваква се прилика не сме пропустити ! Славно ! То је прва позоришна трупа после Косова/!... Прва после Косова!

(Наставиће се.)

СТЕВАН СРЕМАЦ.