Srpski književni glasnik

ЕВГЕНИЈА ГРАНДЕ. (15.)

Док је сирота наследница плакала тако у друштву своје старе слушкиње, у овој хладној и мрачној кући, која је за њу била цео свет, дотле се од Нанта до Орлеана говорило само о милионима госпођице Гранде. Један од првих њених корака био је да даде хиљаду п две стотине динара доживотне ренте Нанони, која је, имајући већ раније других шест стотина, постала богата партија. Није прошло ни месец дана, а она од девојке постаде жена, под заштитом Антоана Корнуље, који би постављен за главнога чувара целог непокретног имања госпођице Гранде. Госпођа Корнуље имала је огромно препмућетво над евојим вршњакињама. Ма да јој је било педесет и девет година, нико не би рекао да јој је више од четрдесет. Њене крупне црте беху одолеле зубу времена. Благодарећи своме манастпреком начину живота, она је пркосила. старости руменим лицем, челичним здрављем. Можда никад није изгледала тако добро као на дан своје свадбе. Ружноћа јој је користила, и изгледала је крупна, пуна, енажна, а на њеном непроменљивом лицу блисташе се срећа, због које су многи позавидели Корнуљеу.

— Како је румена! рече сукнар.

— Може још и рађати, рекао је солар; очувала се, да простите, као у саламури.

— Богата је; Корнуљеу је лепо упалило, рекао је други један сусед.

Кад је изишла из старе куће, Нанони, коју је волео цео комшилук, честитали су са евих страна док је силазила низ кривудаву улицу идући у цркву. Као свадбени поклон Евгенија јој је дала три туцета посуђа. Корнуље, изненађен толиком изданошћу, говорио је о својој госпођи са сузама у очима: погинуо би за њу. Поставши пове-