Srpski književni glasnik

170 СРПСКИ КњижеЕВНИ ГЛАСНИК.

ни моћ ни утеха; она је могла опстати само помоћу љубави, помоћу религије, помоћу своје вере у будућност. Љубав јој је објашњавала вечност. Њено срце и Јеванђеље указивали су јој два света. Она је дан и поћ проводила сва предата овим двема бесконачним мислима, које су за њу биле можда само једна. Повлачила се у саму себе, заљубљена и мислећ" да је предмет љубави. Било је седам година, како је њена страст све остало бацила у засенак. Њено благо нису били њени милиони, чији су се дохотци гомилали, "сго Шарлов ковчежић, оне лве слике које су јој висиле изнад постеље, накит који је откупила од свога оца п који је е поносом разастрла била на памук у једној фијоци од ормана, напрстак њене стрине којим се служила њена мати и који је сваки дан се побожношћу узимала да ради на везу, Пенелопином послу, који је отпочела само зато да би натакла на прет овај златни предмет пун успомена. Није било вероватно да би се госпођица Гранде удала док је била у жалости. Њена. пестинска побожност била је свима позната. Зато се породица Кришовљевих, чију је политику мудро водио стари опат, и задовољила тиме што је окружила наслелницу, указујући јој еваком приликом највећу пажњу. Свако вече, њена је дворница била пуна друштва, које су састављали најватренији и најоданији Кришотовци, који су се упињали да на све могуће начине обасипају хвалом домаћицу. Она је имала свога личног лекара, свога домаћег свештеника, свога коморника, своју дворкињу, свога. првога министра, а нарочито свога канцелара, канцелара којп јој је све говорио. Да је пожелела скутоношу, и њега. би јој нашли. Била је права краљица, и то краљица којој се ласкало више но и једној другој. Ласкање не потиче никад из великих душа; оно је урођено ситним душама, којима иде од руке да се начине још мањим, ла би лакше ушле у животну сферу личности којој теже. Ласкање је увек срачунато. Зато је личностима, које су свако вече пуниле дворницу госпођице Гранде и називале Евгенију госпођицом од Фроафона, дивно испадало за