Srpski književni glasnik

180 СРпски Књижевни ГЛАСНИК.

Ево очију мојих, светњака заблуде, — да се угасе сузама молитве; — ево очију мојих, светњака заблуде.

Авај, Ти, Боже дарова п опроштаја, — колики је убао моје незахвалности; -— авај, Ти, Боже дарова и 0проштаја, Боже страха п Боже светости, -— авај! тај црни понор мојега злочина, — Боже страха п Боже светости,

Ти, Боже мира, радости и среће, -— све моје страве, све моје незнање, — Ти, Боже мира, радости, п среће,

Тп знаш еве то, све то, — и знаш да сам ја сиромашнији но ико, — Ти знаш све то, све то, —

Али што имам, Боже мој, све теби дајем.

МОЈ БОГ МИ ЈЕ РЕКАО...

E.

Мој Бог ми је рекао: „Спне, треба да ме волиш. Ти видиш моју прободену слабину, моје зрачно п крваво срце, и моје увређене ноге, које Магдалена умива сузама, п моје уморне мишице под теретом

Твојих грехова, и руке моје! И видиш крет, видиш клинце, жуч, сунђер; п све ти вели да волиш, у овом горком свету у коме влада тело, само моје Тело п моју Крв, моју реч и мој гласе.

Зар те ја и сам нисам волео до смрти своје, о брате мој у Оцу мом, о сине мој у Духу; и зар нисам трпео, гао што је било написаног

Зар ја нисам роппо твојим најтежим ропцем, зар се ја нисам знојио знојем твојих ноћи, јадни мој пријатељу, који ме тражиш где сам“

П. Ја одговорих: „Господе, ти рече душу моју. Ја те занста тражим, и не налазим те. Али тебе волети! По-

1 Из „Мудрости“.