Srpski književni glasnik

Мој Бог ми ЈЕ РЕКАО. 181

гледај како сам ја ниско, Ти, чија се љубав вечито пење као пламен,

Ти, источниче мира, за којим жуди евакоја жеђ, авај! погледај само ове моје тужне борбе! Хоћу лп ја смети обожавати траг стопа твојих, — на овим коленима искрвављеним од срамног пужења“

Па ипак ја те тражим, дуго, као по мраку; ја бих волео да бар твоја сен заодене моју срамоту! Алп ти немаш сени, о ти чија се љубав пење,

О ти, тихи кладенче, који си горак само заљубљенима у пропаст своју, о ти васколика светлости, сем очима. којима је тежак пољубац капак притиснуог7“

III.

— Треба да ме волиш! Ја сам свеопшти Пољубац, ја сам тај капак, п ја сам та усна о којој говориш, о драги болниче мој, п та грозница која те ломи, п то сам све једнако ја! Треба да се усудиш

Волети ме! Да, моја се љубав пење право, докле не може да се успуже твоја ситна љубав козја; и понеће те, као што орао носп уграбљеног зеца, горе, где расту мајкине душице, које драго небо залива својим благим даждом!

О моја јасна ноћи! о очи твоје на мојој месечини! О та река светлости и воде посред сутона! И сва та чедност и сав тај мир!

Воли ме! Те две речи су моје последње речи; јер као твој свемогући Бог, ја могу да хоћу ; али ја прво само хоћу да мо да ме волиш.

IV.

— Господе, то је сувише! Ја се заиста не усуђујем. Волети, кога2 Тебег 0, не! Ја дркћем, и не усуђујем се. Ох, тебе волети ја се не усуђујем; ја нећу! Ја сам недостојан. Тебе, горостасну ружу чистих ветрова љубави, о Тебе, који си