Srpski književni glasnik

152 СРПСКИ Књижевни ГЛАСНИК.

Срце свих светаца, о Тебе којп сеп био Јехова Израпљев, Тебе, чедна пчело која се спушташ на једини цвет невиности полузатворене, — зар ја, ја, да могу да волим Тебе Јесте ли ви при себи,

Оче, спне, душе. Ја, овај грешник, ова кукавица, овај гордељивац, који чини зло као евоју дужност, п који у свима својим чулима, мпрису, пипању, укусу,

Виду, слуху, у свему бићу свом — авај! у свој нади својој, п у свему кајању својем, пма- само једно усхићење — усехићење миловања, у коме само стари Адам може да се зажарц 7

У.

— Треба да ме волиш! Ја сам тај што није при себи, кога тп помену; ја сам нови Адам који једе старога човека, твој Рим, твој Париз, твоју Спарту, и твој Содом — као спрак који се гладан залеће на трпезу пуну ужаених јела.

Моја је љубав огањ који за навек прождире свако безумно тело, п претвара га у пару као мирис; она је потоп који гута својим валима сваку рђаву клицу коју посејах,

Да би једнога дана бпо подигнут Крет на коме мрем, п да бих те, устрептала п савладана, скоро невероватним чудом доброте, једнога дана задобио.

Воли. Изиђи из своје ноћи. Воли. То је моја мисао откако је света п века, јадна остављена душо, да треба да ме волиш, мене јединога којп сам остао!

МТ.

— Господе, ја се бојим. У мени дркће душа моја сва. Ја видим, ја осећам да треба да те волим. Али како, ето, ја, да се учиним, о Боже мој, твојим љубавником, о Правдо, које се плаши и врлина праведника 7

Да, каког Јер се, ево, крха свод под којим срце моје. дубљаше погреб свој, п ја осећам како у мене- тече

" Св. Августин.