Srpski književni glasnik

СПпољАШЊА ПОЛИТИКА СРБИЈЕ. 189

на савезној основи, — п позната је реч Палацкога: Кад Аустрије не би било, Словени би је морали измислити.

Полазећи од тога да се Аустрија мора одржати као једна комбинација којом се, с једне стране, уставља навала германштине, а се друге, држе колико толико у стези Мађари, — наша је влада ограничила свој задатак на то, ла помогне аустријеким Србима доћи до њихова војводства. Она је осећала да им Аустрија неће признати војводство, пре него му очисте земљиште од Мађара; оно се морало на сабљу отети. Книћанин и његови добровољци имали су, дакле, да раде на том фактичком оцепљењу српског војводства од мађарске државне области. Не може се рећи да је ова политика наше владе остала без резултата. Крајем 1849 био је издан патент о .Војводству Србији п тамишком Банату“, којим је бар једап лео српских земаља био организован „самостално од мађарске управе“. У представци министарског савета, на. основу које је патент издан, помињало се као главни разлог за установљење таквог војводства то, што су земље које су имале у његов састав ући, биле већ фактички оцепљене од Мађарске. Ако овај успех није био ни врло потпун нп врло трајан, то треба пре објашњавати трагичном ситуацијом оностраног Српства него погрешкама наше владе.

Из тога што се општи правац наше владе не може осуђивати, не пзилази јоп да она, у појединим својим актима, нпје била сувише услужна према Бечу. КараЂорђевић се није обзирао на Беч само дотле, докле је имао да отима покрет аустријских Срба Обреновићима из руку; после тога, он је стао хладнети према њему, да се за њ поново загреје тек пошто га је Ћесар, на несп начин, легализовао. Позивајући почетком 1849 Книћанина натраг у Србију, он је, без сумње, ишао само на руку Бечу да српску народну војеку доведе под царску команду.

Србија је имала 1848 и 1849 само моралних добиTaka: било је окрепљено осећање узајамности између Срба.