Srpski književni glasnik

БУДУЋНОСТ УмеТНОСТИ И ПОЕЗИЈЕ. 199

вишем делу, као п сама уметност, живи само непрестаним откривањем. То је она пета способност којом је Њутон открпо законе звезда, Шекспир пеихолошке законе који владају карактером једнога Хамлета или једнога Отела. Као п песнику, научењаку је непрестано потребно да своју мисао стави на место природе п, да би научио како то она чини, да представи себи како би она радила :ад би се променили услови њенога рала; сва радња и једне п друге јесте да природна бића ставе у нове услове, као и личности које делају, п таке, у колико је могуће, обнове природу, да је по други пут створе. Хипотеза је једна врста узвишенога романа, то је песма научењакова. Кеплер, Паскал, Њутон, као што је приметио Тиндал, пмалп су темпераменат песника, готово видовитих људи. Фаради је поредпо своја непосредна сазпавања научне пстине са „унутрашњим осветљењима“, с неком вретом екстаза које су га уздизале изнад самог њега. Једнога дана, после дугих размишљања о сили и материји он од јелном опази у једном поетском привиђењу цео свет „избраздан лпнијама спле“ чије бескрајно треперење пропзводп светлост п топлоту у огромним просторима.“ То нагонеко привиђање било је први постанак његове теорије о истоветности силе и материје. Наука, пред непознатим, понаша се у много случајева као поезија и тражи исти стварачки нагон. Да би напредовала, њој треба она моћ импулеивнога разумевања које је више покољења. стекло; треба јој онај „унутрашњи поглед“ о коме говори Карлајл, 1п1512ћ4 који предосећа и предсказује истинито и лепо пре но што их потпуно сазна и позна. Кад се тако разуме, нагон генија јесте само разум у свом најдубљем начелу и находи се на самом извору науке. И према томе он неће ишчезнути услед напретка разума п знања.

Неоспорно је да је деветнаести век нарочито учен п научан; међутим ни Лаплае, ни Дарвин, ни Жефроа Сент-Илер, ни Хелмхолц нису спречили појаву п развијање Бајрона, Ламартина, Виктора Ига или Мисеа. Тен,