Srpski književni glasnik

БудућнОСТ УмеТНОСТИ П ПОЕЗИЈЕ. 20].

па пи самога Росинпа, да још у десетој и дванаестој години не чују у себи унутрашње гласове, да певају као птице и да нагоном састављају сонате или опере“ Наука никада неће стати на пут истинском генију да сам себи прокрчи нут, као и усуд, и да нађе евој сопствени облик: јаја ујат invenieni.

МУ]. О АНТАГОНИЗМУ ИЗМЕЂУ НАУЧНОГ ДУХА И ОСЕЋАЊА. ЕВОЛУЦИЈА ЉУДСКИХ ОСЕЋАЊА.

Машта и нагон генија да би производили треба непрестано да бивају подетицани п оплођавани осећањем: треба волети идеју па да се осети потреба. да јој се да живот; и на оенову тога поставља се нов антагонизам између науке и осећања. Сам Стуарт Мил, у једној врсти моралне исповести (Аптођбтостарћу), признаје да анализа има „разорну силу“ која ствара у њему добро познату врсту. очајања: „Анализа убија осећање“. Лек тој кризи он налази само у оној уметности која је најдаља од свесне анализе и позитивне стварности: у музици. Да ли је та трећа супротност између уметности и науке дубље но остале7

Очевидно би било заблуда схватити људска осећања, па чак и најпрвобитнија, као непроменљива у току векова. Она се преображавају лагано, али стално, и Тен је то врло добро приметио у својој Философији уметности. Покушајмо да утврдимо, што он није учинио, закон те еволуције п његове последице по уметност. На првом месту, сва осећања, из почетка споптана и несмишљана, која владају првобитним човеком посредством чисто безвољне живчане радње, поступно постају свеснија и смишљенија. ИП сами Ренан и Хартман показују како свест данас тежи да се прожма севетдошћу. На другом месту, осећања имају општији и апетрактнији предмст; да би била стварна њима нису потребин стварии пи опипљиви спољни предмети; она се могу применити не само на стварна бића, но п на чисте идеје, на просте могућности, на облике, на законег на пример цео један народ може се одушевитп за