Srpski književni glasnik

202 СРПСКИ Књижевни ГлАСНИК.

једну идеју, за једно филозофеко пли политичко учење, за социјални систем, а још више за једну песму, драму, роман где се учење ставља у радњу. Што даље пдемо, осећање, које је у почетку било шпрење безвољне радње постаје потребан наставак сваке снажне мисли; оно пде на то да се прелије са мишљу, оно је сама мисао, гледана са другог гледишта. Наша осетљивост се интелектуализује и ближи се сваком важном паучном напретку, јер свако велико научно откриће има филозофске, па најзад моралле последице.

Анализујмо најважнија осећања, осећања која се тичу природе, божанства, човека: видећемо како су се променила. и како су у наше дане постала већма рационална и филозофска, не губећи при том ништа од своје јачине и поезије. Осећање природе, које на први поглед пзгледа да је остало непроменљиво, ипак није данас оно што је било у старо доба. Упоредите Омира, па и Лукреција и Вергилија са Шекспиром, Милтоном, Бајроном, Шелејом, Гетеом, Шилером, Ламартином или Игом.“ Како би могао поглед звезданог неба, на пример, изазвати исти морални утисак на једног модерног човека п на човека пз старога доба, кад модерни човек схвата бескрајност тамо где је човек старога доба стављао једну или више кристалних сфера, ограничених пламеним зидовима, ГПаштапНа топа тип 412 Биљке, бубице, птице, сва та бића

1 Ваља напоменути да је природа привлачила сву пажњу старих нарочито у погледу њеног односа са човеком; они мало описују да би описивали. У Илпџади, веле енглески естестичари Рускин и Грант Ален, када се помене какво место ради предела, то је обично због тога што је то место „плодно“, што у њему „успевају коњи“ или што је „богато житом“. Пејзажи играју споредну улогу у грчкој и латинској поезији, као и у поезији седамнаестога века. Они личе, као што је примеquo llapn (On poetic interpretation of nature) Ha oHa два слика која се налазе код Перуђина и Леонарда, на она плава и бежећа поља која служе нарочито за то да истакну ружичасто лице једнога младића или младе девојке. Природа је за старе била један оквир, и осећање природе готово је увек морало, да би се увек показало у њима, помешати се са нечим људским. Човек је данас стекао и свакако ће и даље стицати још незаинтересованије осећање природе.