Srpski književni glasnik

БУДУЋНОСТ Уметности пи Поезије. 203 о чијем склопу пи животу стари нису имали ни појма, и које ми тако добро знамо, сва она пмају у очима модерног песника псту важност коју п у очима научењака: васељена се населила, тако рећи, не боговима или битностима, но живим бићима који гмижу по њеним дубинама. Свака капља воде, сваки дах ветра пун је невидљивих живота; Орфејева природа тресла се при његовом проласку, ми је данас осећамо како дрхтп под нашим корацима, п старинска легенда постаје научна истина: стена живи, шума живи, гласови се из њих чују; „Ја чујем оно што је Орфеј мислио да чује“, повипкао је Виктор Иго. За модерну поезију као IM за науку, најнижа бића добијају важности. Виктор Иго застаје пред пољеким красуљком да види символ света у његовој круници распоређеној у зраковима око једнога средишта; он чак и претерује са обожавањем нижега живота: он пева жабу, рака, шеву, слепог миша; његови стихови, ма какве унутрашње вредности били, означују увек важну еволуцију у модерним осећањима. Мишеле, Едгар Кине у Стварању створпо је у прози петпнеске епопеје природе. Ми познајемо и све ћемо више знатп нарави, љубав, историју (која се сплеће са нашом) свију бића која нас окружују, и човек се неће моћи више смети сматрати одвојен од тога тако рећи нижега човечанства које га окружује.

Осећање божанскога такође је тако јако измењено да и нема потребе наглашивати: каква је еволуција од Омпра па до Хришћанства 2 Исто тако од седамнаестога века па до данас, од етихова Расина оца и сина о „сакрпвеном Богу“ чију „славу“ свет открива до молитве

која свршава Наду у Бога, или — да говоримо о сувременицима — до сумње Сили Придома, до често деклама-

тореких анатема Леконта де Лила или госпође Акерман. — Што се тиче великих осећања која се односе на човека, п у њима се опажа не мање јасан, и све већи утицај разума на осетљивост. Осећања која имају за предмет државу, отаџбину, друштвене сталеже, по једнодушном мишљењу, постала су мање уска и мање искључива: ота-