Srpski književni glasnik

204 СРпски Књижевни Гласник.

џбина, у очима молерпога мислиоца, јесте део једне целине, човечанства. Исекључива, па чак и претерана, љубав према отаџбини, коју је Корнеј тако моћно изразио у Хорацију, готово не постоји у драмама п романима Виктора Ига, или се прелпва у љубав према васцелом ч0вечанетву. Један филозоф престао би волети земљу у којој је рођен, један пеепик предомпшљо би се да ли да је пева, ако би, што је пемогућно, опстанак те земље изгледао им као штетан по цело човечанство. Осећања те врсте, п ако се примењују на одређене и стварне предмете, могу се оправдати само апстрактним раеуђивањем. — Исти преображај у осећањима која, у место да се обраћају колективним бићима као отаџбина, псеночетка су се обраћала само јединкама: на пример сажаљење. У наше дане, сажаљење је најлакше пзазвати, оно је најеилније и најопштије. И оно је исто тако у стању да надахне песника. Код грчких пееника, оно је вазда пмало за предмет какву одређену особу: Хектора или Пријама, Антпгону, Поликсена, Алкесту. Један модерни песник саевим другаче поступа: он узпма за предмет цео један сталеж, један народ, целу гомилу за коју буди у нама сажаљење. Већ у седамнаестом веку показивала се тежња да се уопшти то осећање, које је исто толико песничко колико и филозофеко. Видите шта постаје Езопов дрвосеча у бедном сељаку .евом покривеном шушњем“ којега нам предетавља Ла Фонтен: ми осећамо иза њега цео јелан сталеж људи који клецају под истим теретом; и још кад нам сељак Ла Фонтенов, у своме моћном пи тризиалном стилу, говори о земљи, изгледа нам да видимо како се у петом вечитом колу патње окреће цело човечанетво. Исто тако, са мање трезвености, но са исто толпко поезије, Виктор Иго је у стању да нам у једној бедници изнесе безбројне беде људскога живота па ча. и делог живота. Црта ли коња кога бије госполар (МејапсћонНа), то је у почетку јасна, одвојена слика, са одсечним цртама; наше сажаљење тиче се само тога коња раскрвављених груди „који тегли, вуче, стење, тегли непрестано п.зау-